Ranim jutrom na jug

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Ranim jutrom na jug

Dan republike SFRJ.

Prohladno, sunčano jesenje jutro.
Ono koje te dočeka vedrim nebom i suncem koje više hladi nego što greje, a ti kroz polu spuštene roletne zamišljaš leptiriće i kratke rukave… Dok ne otvoriš prozor.
Žmirkam u sat, kaže 6:30.
Ne sećam se kad sam poslednji put ustala u ova doba.

Kuća hladna, sva tri psa mi spavaju uvijena u ćebad, još se ni grejanje nije pošteno razbudilo, a ja imam vremena taman za hladnu kafu, da isteram samu sebe iz sopstvene kuće.
Mislim se, valjalo bi krenuti već oko 7 ka centru grada, jer jedino tako postoje neke šanse da se izmrcvarim preko Autokomande i Slavije kroz jutarnji špic, usput napojim Bubu, i stignem u 8 do Poštanske da pokupim mog saputnika, koji je unapred smislio svaki mogući i nemogući scenario o tome šta bi sve moglo da krene po zlu na ovom putu na koji se spremamo.
A beše mnogo toga što se moglo desiti, na relaciji Beograd-Niš-Beograd, jer, u povratku bi se, umesto jednim autom, mogli vraćati sa dva…

Ali, da se vratimo na početak.
Ili barem ono što ja pamtim kao početak…
Bez ikakvog očiglednog razloga, do srži sam zaljubljena u Fiće.
Nikada nisam imala jednog, nikada nisam vozila jednog, nikad me niko nije vozio u jednom.
Pokojni deka Pera je svoje prodao davno pre nego što sam ja ugledala svetlost dana – kao na primer nebo plavog kontraša koji je na svom krovu doneo sve što je bilo potrebno za sagraditi kuću u kojoj ja živim od svog rođenja ’92. Bio je profesionalni šofer, voleo je svoje Fiće i bio zaljubljenik u četvorotočkaše. Njega svi “krive” za te gene koje ja imam, naizgled neobjašnjivo.

Nisam znala kako se Zastava 750 pokreće, gde joj je motor, ni kako se vozi.
Vrtela sam delove “Nacionalne klase”, dokumentarce o Fići i listala stare slike trka na Ušću, utakmice na Tašmajdanu, štandova na sajmovima… I tako godinama sanjala o kupovini jednog.
Skupila sam više od hiljadu fotografija starog Beograda i večito u mašti šetala tim ulicama, sretala ljude i automobile i razmišljala kako bi bilo lepo da postoji mogućnost da deo tog vremena otmem zaboravu i sebično sačuvam za sebe.

Onda sam, negde usput, upoznala njega – Mladenovog crvenog Fiću.
Okrugle oči uspavane na parkingu ispred zgrade, ispod ulične svetiljke, pratile su me svaki put na noćni autobus ili taksi dok sam se vraćala iz paba, sa svirki, iz bioskopa, pozorišta, sa Kališa…
A ja bih svaki put zastala da mu se javim.
Mirisao je na benzin, kad mu se samo malo bliže priđe, imao je detelinu sa 3 lista zalepljenu uz prekidač za svetla i buketić nekog polu-mrtvog cveća (više mrtvog nego polu) koji je, nekako namučeno, visio iz pepeljare.
Svaki put kad bih imala priliku da se vozim u njemu, užasavala sam se toga što mi svako čulo govori da se krećemo 180 na sat, dok se zapravo kotrljamo 60 niz Beogradsku.
Kao i tog osećaja da ćemo svakog trena izginuti.

“Kako ovo uopšte funkcioniše, pobogu…?
Zvuči kao karting…
JAO VIDI MU BRISAČE!
Ja ovo moram da probam.”


Za roštilj na Adi nosio je taman onoliko stvari koliko u njega ni u ludilu ne bi moglo da stane.
A stalo je.
Na Gardoš se peo začas, sve za potrebe slikanja.
Prvi put sam ga vozila po parkingu kod Pionira.
Iz prve u drugu, pa nekako, lagano… Okrenem volan, skrenem, a on neće da se vrati sam gde je bio!
Pa hajd ko sme u saobraćaj…

– Pa, gde su mu retrovizori?!
– Pa nema…
– PA KAKO BRE NEMA, KAKO DA VOZIM? Jao, tramvaj!

Više od 3 godine, ja sam na putu kući iz grada imala noćne i dnevne sastanke sa crvenim Fićom.
Sve do sada…

– E! Kakav tajming! Stigla si…
– Ma, stigla, zaglavila kod Marakane, nisam ni stigla do pumpe da odem… imam malo više od pola rezervoara, a ni da jedem nisam uzela.
– Samo mi da stignemo nazad u Beograd do 5 popodne, zbog obaveza…
– Ma, stižemo sto posto, ako vozim 180 ima da budemo nazad za 2 sata.
– Jovana, ti znaš da taj tvoj Fića neće moći više od 80 nazad do Beograda…

Taj moj Fića.
Pogledah u Mladena, pa u volan, pa na sat.
Pa opet u Mladena, pa u retrovizor, blica mi neki klinac od 14 godina u nekom Audiju da mu se sklonim s puta.
Mi smo pošli da kupimo Fiću.
“Taj moj Fića”.

I taj Fićin Mladen.
Vlasnik nevolje na 4 točka, pokretne oglasne table za ispisivanje poruka u snegu na haubi ili na prašnjavoj šoferki, ili ako sve to propadne, onda se vadi crveni karmin…
Vrsni roštilj-majstor, palačinka-majstor, pita s jabukama-majstor, žužu-majstor, ali pravi apsolutno groznu proju. (Da li uopšte postoji tako nešto kao dobra proja?)
Osoba koja me razume kad za tango zauzmem stav vojnika s raširenim nogama, jer, to je normalan stav kad živiš na brodu…
Mornar, svirač usne harmonike, i, kako on za sebe kaže “ljubitelj dobrog pića, lepih žena i kvalitetne muzike”.
Pozer samo pred objektivom mog fotoaparata.
Najbolji partner za ispijanje BIP-a iz flaše.
I, ono (trenutno) najbitnije, moj suvozač na ekspediciji na jug, podrška u ugovorenom sastanku na slepo sa jednim Fićom iz Pirota, saradnik u biranju muzike, neiscrpni izvor priča za ubiti monotoniju autoputa kroz Srbiju.

Bolji dan za krenuti na put nisam mogla poželeti.
Gotovo prolećni dan, samo malo hladniji.
Na autoputu kroz Beograd standardna gužva, u Bubi svira Ramštajn.
– Ja ne znam kakav će taj Fića da bude, znaš, ko zna šta može da se krije u njemu, to sve mora dobro da se pogleda, ja ne znam kako ću da ga vozim nazad…
– Ma dobro, idemo da ga pogledamo, sve će biti okej…
– NE, ALI NE RAZUMEŠ! Znaš ti koliko tu ima delova koje ja ne umem da popravim ako se pokvare, i delova koje ja ne mogu da vidim uopšte, on ako stane, ti plaćaš šlep do Beograda, i to po kilometru, da znaš!
– Ama biće sve okej, lagano, videćemo…
– Ne znam ni kakve su mu kočnice!
– Ako ne valja, vratićemo se, jebi ga, provozali smo se do Niša da proverimo stanje autoputa i ekonomsku situaciju na jugu…
– Šta ako prokuva, prolupa, istegne se sajla za gas, ode lamela?
– …
– Ko zna kakvi su mu kaiševi, platine, đunta…

Ljudi u Srbiji iz nekog razloga voze jezivo loše.
Autoputem po sredini, na sred bele linije, po principu “ne znam gde ću ali nije ni bitno, vozim skup auto i migavac mi ne treba”.
Lepe se u gepek ovima ispred njih, seku, voze slalom između nekih zamišljenih prepreka…
Put obeležen parolom “e,e,e, koči, koči, vidi ovu budalu…”

Jug.
Niotkuda, vejavica.
Snega ove godine još nismo videli ni u najavi…
Sve belo!
Iz prolećnog beogradskog dana, ušli smo u zonu sumraka, sivih oblaka, sumaglice, šlepera koji nanose sneg u levu traku…
– Au, ne, ne, neće ovo ići, ne možemo Fićom po ovom vremenu nazad…
– Lagano, možda će se promeniti vreme još koji put dok mi ne krenemo za Beograd.
– Ja predlažem da ti tog Fiću ostaviš dole!
– Ja njega ako kupim, ja ga ne ostavljam…
Rezervoar mi gotovo prazan.
Nismo prošli ni jednu NIS-ovu, zapravo ni jednu jedinu pumpu prethodnih pola sata.
Setih se onih znakova u Australiji “No gas stations for the next 500km”…
Mada je nekako lepše u Australiji nego u Gornjoj Toponici, mislim se…
– Pa, šta ćemo sad? Jaooo, sad kad nam nestane gorivo negde u ovoj nedođiji!
– Neće, može ona još, samo da nađemo to skretanje, reče ovaj čovek da tražimo Niš Istok…
– Prošli smo skretanje za Niš a i skretanje za Niš Zapad – eeee, pazi ovde, vidi raskopan ceo autoput!
– Ma mora da je tu negde, još malo napred…
– Gle, znak za Sofiju.
– Ma, dobro, daj čekaj samo da izađemo nekako s ovog autoputa, pumpu neku da nađemo…
– Garantujem da smo promašili skretanje.
Ostavila sam prednji levi točak od Bube negde na tom raskopanom delu autoputa, ili se bar tako osećah, a s njim i levi bubreg i deo svoje duše.
– Evo, izađi ovde, ima putokaz za neko selo, valjda će biti neka pumpa tu negde…
– GPS kaže da ima benzinska pumpa ovde, evo… baš ovde… čekaj… pa ovde nema ništa.
– Super, vozi još malo napred, možda ima neka civilizacija.
Ne sećam se kad se poslednji put toliko obradovah, kao kad sam uočila najmanju benzinsku pumpu ikada, sa nekim prosečnim srpskim imenom tipa Ljubinka, više se i ne sećam kako se zvala, samo se pomolih da imaju dizela.

Dočeka me osoba neodređenog pola (neodređenog jer joj se samo oči vide ispod jakni, šalova, marama, kapa i kapuljača), veli imaju dizel.
Super, ne pitam koliko košta, a ni šta ste smućkali u njega, sipaj do kraja…
Napolju minus 100.
– Izzzvinite, možete li mi reći kkkako da ssstignemo do izlaza Nnniš Istok odavde?
– E ‘vako, idete nazad odakle ste sad došli, samo pravo, pravo, pravo, i izlazite na autoput.
Onda idete još pravo, prođete onaj raskopani deo gde su radovi, i skrenete na izlazu Niš, i posle ćete imati Niš Istok.
– Hvala, dddoviđenja…
“Samo pravo, pravo, pravo” nas nije odvelo nigde blizu autoputa.
Minsko polje, seoski putić, naselje, minsko polje, njive, minsko polje.
Niotkuda znak: Dobrodošli u Niš !
– Eeeeeee, stigli smo u Niš!
– Sad ću da zovem ovog čoveka, da mu kažem da smo tu negde… Čekaj da vidim kuda me sad vodi ovaj put…
Petnaest minuta vožnje između fabrika, hangara i njiva, još jedan znak “Dobrodošli u Niš”
– Oho, opet smo ušli u Niš!
– Ja ništa ne razumem… nismo čak ni naišli na autoput.
– Vozi samo pravo, možda još koji put svečano uđemo u Niš.
Gle čuda, posle 10 minuta, znak: Dobrodošli u Niš.
– Pobogu ovo je kao u nekom horor filmu, nema izlaza, samo ulazimo u Niš iznova i iznova!
Posle četvrtog znaka, zaista smo bili u centru Niša.
Nikad mi nije bilo tako drago da vidim McDonalds u životu.
Na parkingu hipermarketa, pod tankim slojem snega, bio je mali žuti zrak sunca.
Sa crnim gumenim gaćama pozadi i papirićem na levom staklu “NA PRODAJU FIĆA”.
Registracija PI-001-ČS.

Crvena sedišta pepito dezena sakrivena ispod sivih, otrcanih i flekavih navlaka, gumene patosnice i kutijica od Ferrero Rocher kuglica puna rezervnih šrafova, matica i gumica.
Miris benzina.
Najmanji retrovizor ikada…
– JAO, VIDI MU BRISAČE!

Nakon opširnog pregleda, puzanja, zavlačenja, probne vožnje po parkingu, gledanja starih fotografija iz njegovog života i jedne iznenađujuće pristojne Nes kafe u bircuzu kod hipermarketa, Čips je usvojen.
Dobro, da ne bude baš tako bajkovito – posle 3 sata čekanja u redovima, potpisivanja, vožnje po snegu od jednog do drugog do trećeg lokala, agencije, banke, menjačnice, Čips je usvojen.
Razuverivši njegovog šofera da je u lošem stanju, s kočnicama koje zakivaju u mestu, krenuli smo za Beograd.
Buba napred, Fića iza… 80-90 na sat.
Pa, nešto mi je usporio, šta mu je…? Aj da ga sačekam…
Obiđe mene žumance, i ode ispred. Sprijateljili se šofer i on, sudeći po pokretima koji indikuju sviranje imaginarnog bubnja po volanu, slušao se neki teški rokenrol.
Nije nam trebalo mnogo da stignemo do Beograda…
Pao je mrak u međuvremenu, promenila se 3 godišnja doba, Vučić ispunio sva obećanja.
Gledam u ono malo žuto ispred sebe, sa slomljenim levim stop svetlom, crnim gaćama i točkovima od bicikla, u neverici da je moj.
I dan-danas se ponekad setim da imam Fiću, pa se zgranem.
Ovo je naša priča, ili njen sam početak.
Dobrodošli u Fiću, sedište ne možete da pomerate jer ga nismo podmazali, tako da – to vam je što vam je!
Imate i ćebence pozadi, pa se raskomotite.

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top