Mini Čips spaja svetove

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Mini Čips spaja svetove

Dospeo je u moje ruke u maloj kartonskoj kutiji, sa mašnom na vrhu, 9. juna 2015. za moj 23. rođendan.

Upitana od strane mojih najbližih drugara šta želim za rođendan, svaki put bih im ponovila istu stvar – kupite mi crvenog “Fiću”!
Ne znam šta želim da mi kupite, ali pošto mi je Fića jedina želja trenutno, eto to ću vam odgovoriti svaki put. A vi se snađite. Bez Fiće mi ne dolazite.
I tako je i bilo.
Kao i obično, ozbiljno su shvatili zadatak, pronašli malog crvenog Fiću, spakovali ga i svečano uručili.
Istog popodneva je skinut sa svog plastičnog postolja na kom je pisalo “Zastava 750”, a već narednog dana je sa mnom krenuo na svoje prvo putovanje po svetu.

Naše zajedničke avanture nekako su bile logičan nastavak svega.

Počela sam da putujem nakon što sam napunila 21, i od tada mi je to normalan stil života, a mali Fića predstavljao je više od samo igračkice.
On je pre svega bio moja želja projektovana u mali model i svojevrsna amajlija koja je sa mnom nosila prijateljstvo na kom sam zahvalna više nego na bilo čemu drugom u životu.
Svaki momenat u kom je mali Fića bio ovekovečen fotografijom na nekom novom, dalekom, neverovatnom mestu, bio je posvećen onima koji su mi ga poklonili i koji su sa mnom delili moju veliku želju da on jednog dana poraste dovoljno da ja sa svojih 180cm visine mogu da stanem u njega.
A i spakujem društvo.
Tog 10. Juna otputovao je na svoju prvu avanturu, a Atinu.
Leteo je avionom, uredno parkiran na ivici prozora, praveći kontrast plavetnilu neba.

Postao je Fića iznad oblaka, nakon čega je postao Fića na talasima.

Ukrcao se na luksuznu jahtu Đorđa Armanija, uz čiji se dizajn savršeno uklopio i vrlo brzo postao maskota cele posade.
Zavoleli su ga svi – Italijani, Grci, Austrijanci i Južnoafrikanci.
Takmičili su se ko će pronaći bolje mesto za slikanje majušnog crvenog auta i zajedno sa mnom češljali oglase sa Fićama na prodaju.
Plovio je po grčkim ostrvima, stigao je do Turske, Hrvatske, Crne Gore, Albanije, svih mogućih i nemogućih obala i ostrva Italije, Francuske, Maroka, Španije, Portugala, Gibraltara, Nemačke i Bahama, ostrva St Maarten, St Kitts, Antigve, Martinika, Barbadosa, Floride, Njujorka.
Uvek sa istom posvetom:
Onima koji će se sa mnom najviše radovati onog dana kada mali Fića dobije pravog velikog brata.

Svet je užasno veliko mesto, a čini se još većim kada čovek putuje potpuno sam.

Daljina je često nepremostiva prepreka za mnoge stvari – druženja, emotivne veze, brakove, svojevrsnu stabilnost i sigurnost kakvu imaju ljudi koji ne žive na okeanima ili među oblacima već na kopnu, ili uživanje u nekim materijalnim stvarima koje se ne mogu poneti na putovanje, kao što je, na primer, automobil.
Baš iz tog razloga je izgrađen mostić koji me ipak povezuje sa stvarima i ljudima koji su mi bitni i dopušta mi da ih nosim svuda sa sobom, na mala četiri točka i sa dva mala okrugla oka.
Nekome sve ovo možda ne bi imalo previše smisla.
Ali ja želim da svakim trenutkom koji izdvojim da malog Fiću parkiram, namestim i uslikam na nekom znamenitom mestu pokaže ljudima da mislim na njih i da su na taj način sa mnom gde god da sam.
Još jedna stvar koju mini Čips čini tokom svojih putešestvija jeste buđenje radoznalosti u ljudima koji ga vide sa mnom.
Zanima ih o čemu se radi, kakav je to mali auto, koje marke, zbog čega je sa mnom i koja je njegova priča.
Mnogi nauče istorijske činjenice koje nisu znali i požele da prate njegovu Fejsbuk stranicu ili čak da se slikaju s njim i na taj način ostave svoj pečat i povežu sebe i svoju zemlju sa čitavim “projektom” putovanja oko sveta na 4 mala točka.
U Fiću možda ne može da stane mnogo putnika ili prtljaga, ali on je u sebi do sada poneo pola sveta i nebrojeno mnogo najrazličitijih ljudi.
Na svom kilometar satu mali Fića ima, između ostalog:
Atinu, Istambul, Ljubljanu, Zagreb, Trst, Milano, Palermo, Napulj, Kapri, Pariz, Antib, Viaređo, Portoćervo, Nicu, Kan, Veneciju, Portofino, Barselonu, Taragonu, Tangier, Rabat, Goček, Hamburg, Frankfurt, Minhen, Cirih, Kotor, Majami, Njujork, Filipsburg, Korintski kanal i čak i 3 vulkana – Stromboli, Vezuv i Etnu.

Preživeo je jednu veliku oluju na brodu na Mediteranu, prilikom koje je ostao bez dve ratkapne i suvozačeva vrata mu se ne zatvaraju dobro.
(Da stvar bude smešnija, ni pravom, velikom Čipsu se suvozačeva vrata ne zatvaraju dobro iako se on nije isprevrtao na brodu).
Vozio je po belom pesku na skrivenim plažama, vulkanskom kamenju i pepelu, palubama jahti, kruzera i čamaca, stolovima restorana, parkinzima, mostovima…
Kada je dobio velikog brata, dobio je i novi dres, postao je žut.
U farbari je specijalno za njega smućkana posudica žute boje i žrtvovane su najbolje tanke četkice iz perioda mog nekadašnjeg umetničkog stvaralaštva, kao i moje čulo mirisa.

Tako “udešen”, prvo je osvojio istočnu obalu Amerike.

Tokom pisanja ovog posta nalazi se na Karibima, na rajskom ostrvu St Lucia, tik ispod spavajućeg vulkana i ušuškan među drvećem hibiskusa i kakaa.
Veliki brat Čips, doduše, za sada čeka svoj momenat, kada će se otisnuti na pravo putovanje i posetiti mnoge ljude koji s radošću prate njegove priče i pozivaju ga na druženje.
Kao što je svojevremeno, s razlogom, postao simbol jedne čitave ere, zemlje i stila života i postao legenda i neprežaljena ljubav mnogim ljudima, tako danas predstavlja sredstvo za stvaranje novih poznanstava i ikonu nekih starih vrednosti koje se trudim da negujem i pokažem onima koji su željni da saznaju.
Postalo je nekako obavezno poslati sliku s Fićinom lokacijom, da bi se znalo na kojoj sam strani sveta.
Ja svojih slika uglavnom nemam.
Najteži deo ovog putovanja na kojem sam sada svakako je bio rastanak od Čipsa.
(Dakle ne od ljudi. Ne od moja 3 psa. Ne od moje 3 mačke. Ne od moje Bube.)
Prvi put smo se rastali na dug vremenski period… Ne znam kada ću ga sledeći put voziti i namirisati benzin čim otvorim vrata od garaže.
Prljav mu je karburator, pokidao je crevo za izduvne gasove pre par dana, štuca, gasi se, iznervirao me je i posvađali smo se poslednje veče.

Pretvorio se u malu gasnu komoru i moram da ga vozim s otvorenim prozorima stalno. Čak nije hteo da prihvati ni pare koje sam mu stavila u pikslu, što inače upali svaki put, bez izuzetka.
Uvređen je što ga opet ostavljam, garantujem.
Trebaće mi dosta podmićivanja da budemo opet u ljubavi kad se vratim.
Svakako ću izgubiti kondiciju koju sam stekla za ovo kratko vreme koliko ga imam, a koju sam stekla motajući volan i gurajući ga uzbrdo nebrojeno mnogo puta dok je još imao dinamu koja je služila samo za ukras.
Za one zabrinute: najlepši deo priče je taj da je on ostao u rukama
upravo onih ljudi sa početka teksta – onih koji su se najviše radovali kada je Čips stigao iz Niša, koji su bili sa mnom na telefonskoj vezi dok sam bila van sebe od uzbuđenja i onih koji su zapravo zaslužni za naše upoznavanje preko interneta, a zatim i uživo.
Oni koje nosim sa sobom u vidu malog Čipsa redovno kradu ovog pravog iz garaže, vode ga na Avalu u sunčanim danima, fotografišu ga, detaljno kupaju, podmazuju vrata i svađaju sa drugim vozačima koji mu sviraju u saobraćaju.
Ako ih sretnete negde u gradu ovog proleća i leta, prepoznaćete ih po psu koji viri do pola iz spuštenog prozora, fotoaparatima i nekoj kameri nakačenoj negde na auto.
S celom Autoslavijom spakovanom u našeg zajedničkog ljubimca nema zezanja.
Ljudi, nadam se da ćete uživati u vožnji bar 1% od onoga koliko ja uživam dok ga vozim. To jest, kad je dobro raspoložen. Ne kao u prethodnih nedelju dana.
Ceo album nalazi se na linku: https://web.facebook.com/joksimus/media_set?set=a.928216830555606.1073741851.100001018923948&type=3

Pozdrav sa ostrva St Lucia!

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top