Tajno skrovište na obali Dunava

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Tajno skrovište na obali Dunava

Postoji mesto na koje je Čips rado i često odlazio.

To mesto zaslužuje da se o njemu napiše knjižica, ili da se uvrsti u jednu od znamenitosti Zemuna.
Međutim, onda ne bi bilo toliko tajno i posebno, zar ne…?
Za sada ćemo početi ovako – skromno, ne toliko upadljivo.
Baš kao što smo započeli celu ovu našu priču na četiri točka i dvadesetak konja…
Tridesetak kilometara od Avale, sa druge strane mutne Save, a na samoj obali plavog Dunava, mali žuti probisvet često je bio ušuškan u toploj garaži.
Njemu se ovde puštao RTS 202, grejala ga je peć na drva i na njegovom zadnjem sedištu spavao je mačak Đura.

Maretova garaža miriše na kafu i benzin.
U njoj ima dovoljno stvari koje čine da deluje kao mali svojevrstan muzej automehanike, Jugoslavije i rokenrola.
Krase je crteži i prospekti automobila, kartonski Fića iz “Nacionalne klase”, jedna gitara…
I, nekako, samo joj fali trosed, pa da i zvanično može komotno da se živi tu.
Sakrivena je iza kamenog zamka obraslog u puzavicu, sa čijih grančica tokom zime vise jarko crvene bobice.
Kada napada sneg, sve to izgleda kao slika sa onih čestitki koje su se nekada mogle kupiti u bilo kojoj Pošti, koje su se otvarale i unutra je bio zalepljen minijaturni mehanizam iz kog je pištala neka praznična pesmica, a koji sam ja uvek volela da skidam.
Često je crkavao od konstantnog otvaranja i zatvaranja čestitki, pa bi na kraju ispuštao neke blago morbidne piskutave, jedva čujne vapaje…
Ono što me u većini slučajeva najbrže podseti na to da nisam ni u kakvoj čestitki jeste led ispred kapije na koji se obavezno okliznem i izvedem par, najblaže rečeno, neartikulisanih pokreta rukama, pre nego što se (uspešno?) napravim da se ništa nije desilo i produžim do radionice.
Nikada pre ne bih pomislila da bih bila u stanju da u nečijoj garaži u jednom danu provedem punih 11 sati i da mi ni jednog jedinog trenutka ne bude dosadno.
Isto tako mi nikad pre nije bila draža uloga “kafe-kuvarice” i “Pere ložača”.
Sa rukavicama i tragovima od gareži na nosu, apsolutni sam vladar grejanja garaže i snabdevanja radnika kafom!
Inače, najbolja stvar za raditi uz kafu je poliranje ratkapni.
Smiruje živce…

“U kafićima se žvaće plastična kašičica, mi koristimo chrome-vanadium!” – Mladen

Nikada kod mene, ispod Avale, nije bilo tako hladno kao kod Mareta na Dunavu.
Badnji dan 2017. bio je posebno oštar – prvi u nizu ledenih dana koji su reku okovali santama leda a nas odvratili od daljih dužih boravaka u garaži.
Vetar je sekao kroz jakne na čistini u dvorištu i nosio inje sa grana.
Čipsu je na poklon za praznike iz Čačka stigao alternator, kao rešenje za boljku njegove slabašne diname.
Sećaću se zauvek, čini mi se, kako smo slušali vesti sa radija o velikom lančanom sudaru na auto-putu kod Niša, o snegu i magli…
Vrlo brzo smo rešili da pomerimo naš put na jug, koji smo planirali dva dana nakon toga, kako bih Čipsove tablice vratila kući i zvanično ga registrovala kao Beograđanina.
Stavljanje drva do vrha peći na svakih 10 minuta jedva je bilo dovoljno da se zgrejemo u garaži dovoljno da nam ne trebaju rukavice i dodatnih 3 para čarapa.
Većinu vremena sam se osećala kao “devojčica sa šibicama” dok dr. Mareta ništa nije moglo omesti u svojoj misiji da Čips nikada više ne ostane zarobljen u gradu usled problema sa strujom.
Mada, ja nisam merna jedinica za hladnoću, ja sam u stanju da zagrlim usijani čunak od peći i da mi opet bude hladno.
Ali, zato je kafa bila vruća.
I žuti prgavi je do popodne bio kao nov, paleći na pola ključa bez da sam morala opet da mu ubacujem pare u pepeljaru i pišem pismenu molbu.
Čini mi se da sam tog dana potrošila pola drva za ogrev iz skladišta iza garaže.
I, opet sam zaglavila sa nekom kvazi-upalom sinusa, koja je počela da uzima maha par dana pre toga, a ja sam joj dosta pomogla u međuvremenu… Ali nije mi žao.
Iza garaže, desetak koraka dalje niz dvorište, litica.
Jedino što stoji između ivice, koja izgleda kao da će se svakog trenutka odroniti, i Dunava ispod, je korenje koje štrči iz zemlje svetlo oker boje, i po koji žbun dole na dnu.
Plavi čamac leži na sivom pesku i čeka neko lepše vreme, izbegavajući talasiće hladne reke koji se lede pri dodiru sa hladnom zemljom.
Kada padne noć, vidi se svaka zvezda.
Malena sazvežđa trepere pored sjajnijih rođaka, onakva kakva ih viđam samo sa otvorenog mora.
Napolju je -100, a opet nekako prelepo.
Sve je zaleđeno i tiho, a zemlja se sjaji.
Kada je mesec pun, u polu-mraku se jasno vidi crvena boja Forda MK1 parkiranog ispod drveta.
U daljini se čuje kada neki automobil pređe preko spojeva na Pupinovom mostu, i povremeno se začuje neki tanker dole sa reke.
Prekoputa je šuma i netaknuta peščana plaža.
Otprilike kao da ne postoji ništa od ove današnje vreve, haosa, čudnih i napadnih ljudi, i ovog nama neshvatljivog stila života.
Kao da ne postoji ništa sem ovoga što mi za sebe ovde stvaramo…
Mala foto-priča o garaži nalazi se u ovom albumu.
Pesma za ovaj članak, u čijem se spotu prikladno struja proizvodi pomoću Fićinog alternatora a čaj meša okasto-viljuškastim ključem.
Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.
D. Radović

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top