Fića koji je bio drvo

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Fića koji je bio drvo

U naš život se, nedavno, može se reći iznenada, uselio još jedan Fića.
Gotovo tiho i neprimetno, onako kako je i do sada posmatrao nebrojeno mnogo prolaznika i njihovih automobila sa svog malog parkinga, tik pored mladog platana, u samom srcu Beograda.

U danima dok Čips još uvek spava svoj zimski san u limarskoj radionici i obuva novu, lepšu obuću, greje se na peć na drva i biva pažen u društvu najnovijih BMW džipova i Mercedesa, na njegovo mesto u dvorištu, pred Bube i crvenog Fiće, uselio se krhki, dugo zaboravljen i umoran limun žuti LC, koji je dobio ime Josip.

Samo godinu dana mlađi od Čipsa, rođen davne ’79 godine, opremljen nešto novijom tehnologijom zvanom “sva 4 migavca” i originalnim krovnim nosačem ofarbanim u istu, limun žutu, proveo je godine spavajući napolju na kiši, suncu i snegu, izložen ne samo oštrim vremenskim uslovima već i “napadima” ptica, prolaznika s ne tako lepim namerama, pokušajima krađa, lomljenju brava, pokušajima paljenja na kablove i sličnim, nimalo prijatnim situacijama za jednog usamljenog Fiću koji živi na ulici.

Kupljen za potrebe vožnje relija do Golupca i nazad pre više godina, ovaj Fićica bio je ujedno i jedini auto koji je uspešno otišao i vratio se sa iste ekspedicije, pošto su svi ostali učesnici negde usput zakazali – ili tako bar legenda kaže.

Dugo nakon toga, može se slobodno reći predugo, stajao je na donjem Dorćolu.

Čekajući neko lepše vreme i malo ljubavi, bio je savladan od strane vremena i prirode; oko njega je u potpunosti obraslo žbunje, trava i drugo rastinje – bukvalno se pretvorio u drvo!
I čak i u ovakvom, “zelenom” stanju, njega je neko pokušao da ukrade i upali na kablove, valjda se provlačeći kroz silno granje i lišće – što mu nije pošlo za rukom jer je u međuvremenu sva struja napustila akumulator i gospodin Joža se na ovaj, Fićama svojstven način spasao od kidnapovanja i ostao na svom mestu, da čeka.

Nedugo nakon što su primećene posledice nemilog događaja, rastinje je posečeno i Josip je, oslobođen od naizgled neumitne propasti, preseljen na dno ulice Strahinjića Bana, gde se ova ulica ukršta sa Skadarlijom a gosti sapliću o kaldrmu i obilaze velike kamene žardinjere po povratku iz noćnog života.
Tu, na svom malom parčetu parking zone II, ostao je sve do sada.

U prethodnih 5 i po meseci koliko sam u Srbiji, obilazila sam ga povremeno na tom parking mestu.
Zaključan, s razvaljenom bravom na vozačevim vratima i rupom koja je zjapila umesto nje, prekriven prljavštinom i okružen plastičnim flašama i čašama od jogurta i velikim posterom sa likom Josipa Broza na šoferšajbni, i dalje je izgledao kao dostojanstveni Fića koji nije dozvolio da bude ukraden, uništen i skrhan od strane prirode i ljudi i koji je i dalje čekao svojih 5 minuta i malo pažnje.

10. februara, baš to je i dobio – Ispred njega je oko 11 ujutru bio parkiran The crveni Fića, koji je došao da ga vodi kući.
Nama su se ubrzo iz pravca Novog Beograda pridružili i u pomoć uskočili ni manje ni više nego – Stojadini u internacionalnoj postavi!
Beli, plavi, crveni – četiri rođaka iz Skoplja, Novog Sada i Beograda i njihovi vlasnici došli su u mini koloni i parkirali se oko Josipovog parking mesta, kao nekakva svečana povorka koja je došla da ga odveze u neki novi život, koji je trebao da počne onog momenta kada se bude otvorila razvaljena kvaka i upalio odavno usnuli motor oko kog su carstvo napravili paukovi.

Otvoren šrafcigerom, upaljen posle svega par pokušaja, motor je počeo da prede, prvo stidljivo i uz štucanje, a zatim onako kako treba.
Josip se probudio i bio spreman da napusti svoje zaposednuto parking mesto, na kom je (ovog puta figurativno) pustio korenje, i da ode novoj kući, podrazumeva se uz pratnju.

Poster Tita prva je stvar koja je skinuta sa njega, iz očiglednih razloga – ali ime se nekako samo od sebe pojavilo i tu je i ostalo.

Kilometar sat nije radio, kao ni migavci.
Pojas je bio zaglavljen, zakopčan zanavek, a metlice brisača bile su gotovo beskorisne i držale su neverovatne količine zemlje i lišća ispod metlica.

Čisto da sve bude nešto interesantnije, imao je neverovatne momente u kojima je, bukvalno – radio šta hoće.
Po pritiskanju dugmeta za sva 4, ponekad se nije dešavalo ništa, ponekad bi se upalio prednji desni migavac a ponekad bi trepnuo jednom i to je bilo dosta.
Pri kočenju, palio se samo prednji desni migavac i ništa više.
Pri davanju levog migavca, ostajali smo uskraćeni za bilo kakvu reakciju.
Duga svetla su radila kako-kad.
Onda je proradila prednja strana, a zadnja ostala u mraku.

Kočnice su mu bolje nego na mojoj Bubi iz 2003., a uz Bulevar Oslobođenja je, nakon par godina zimsko-letnjeg sna, vukao 70 na sat, savlađujući ležeće policajce bez imalo muke i sa vrlo zdravim amortizerima (imamo svedoke!).

Zaključak: Nije loše za jedno dorćolsko drvo od 39 godina.

I ne samo da je ta subota bila sudbonosna za malog Josipa, mene i celu moju malu automobilsku porodicu, nego je postala najbolje spontano oldtajmer-internacionalno-kulturno-ekipno druženje ikada realizovano, sa sve gastronomsko-mehaničko servisnim i socijalnim sadržajima – što bi rekao Igor, majstor-obijač koji šrafcigerom otvara Fiću bez brave.

Josipa je zvanično novoj kući otpratio prelepi, i u skladu sa svima ostalima, kaljavi beogradski crveni Stojadin.

Defile ove “ko nas sastavi” ekipe kroz grad se zatim nastavio s crvenim Fićom, prvo do najbliže auto-perionice jer su u tom momentu sva deca i više nego zaslužila po par žetona tople vode i sapuna, a onda uz prikladno fotografisanje ispred muzeja 25. Maj, oko muzeja, na stepenicama muzeja, uz obilazak postavke muzeja, i na kraju neizbežnog (prekasnog) ručka u Bulevaru Gladnih.

Da ne bi postalo monotono u bilo kom momentu (mada mi ne pada na pamet ni jedna uzbudljivija stvar koja se dešavala u Beogradu te subote), skupu se pridružio još jedan član porodice, doduše iz inostranstva – Nikolin Bjanči, koji je pohitao tog popodneva iz Novog Sada nazad u Beograd da bi nam se “prišljamčio” i kasnije s nama ludovao po autoputu i zbunjivao sve ostale vozače koji su u tom momentu prelazili Gazelu, ne sluteći da će ih okružiti i sa svih strana obilaziti ničim izazvani Stojadini, Fića i Autobianchi.

Josip je tog dana ostao kod kuće, dok mu se u naredna dva dana nije posvetio Nikola i sredio sve male boljke od kojih je patio i potpuno ga osposobio za vožnju po Beogradu, na čijem je asfaltu tako dugo čekao a koji sada konačno može da ostavlja iza sebe uz podrazumevano more osmeha od strane prolaznika i drugih vozača, onakvo kakvo svaki Fića zaslužuje.

Ovo malo stvorenje dobilo je novu šansu za život, okruženo neverovatnom ekipom ljudi i automobila, da nikad ponovo ne bude napušteno.

Prošaran rđom sa svim strana, lepog, ponegde na suncu izbledelog enterijera, užasno loših tapacira vrata i sa zastavom Jugoslavije na polici iza zadnje klupe, ipak je neodoljiv (bar nama ludacima).
Njegovo vreme sređivanja tek će doći, a do tada ćemo se voziti takvi kakvi jesmo i čekati Čipsa da na velika vrata izađe na ulice potpuno restauriran.

Dobio je nove crne tapacire vrata koji ga čekaju zapakovani u celofan;
Odrađen mu je kompletan servis, dobio je novi hladnjak, 4 ratkapne na poklon od Čipsa, novi auspuh kao i bravu umesto koje je zjapila rupa otkad je neko pokušao da ga nasilno otvori.

Novi Fića juri ulicama Beograda, sa novom ekipom drugara iza sebe!

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top