Veliki put za mali auto – Part I

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Veliki put za mali auto – Part I

10 meseci i 15 dana prošlo je od naše zajedničke poslednje vožnje, Novembra 2017.
Od hladnog dana kada smo se skotrljali iz našeg dvorišta malo dalje niz ulicu i u garažu iza kuće, da krenemo sa rasturanjem, bez jasne ideje šta nas sve čeka u danima koji dolaze ali spremni da se uhvatimo u koštac sa hiljadu i jednim problemom.

Čupanje starih ispucalih krovnih lajsni sa tragovima stezanja od krovnog nosača, skidanje farova i rozetni, branika, migavaca, sedišta, pojaseva, tablica i svetala… Potrajalo je čitav dan, dok se nije sasvim smračilo napolju.
Par puta su na radiju obrnuli istu plejlistu i ponovili iste vesti.
Prošla je kroz garažu u međuvremenu i jedna velika pica, neke palačinke, sok… I par ljudi.
Moja mama je svratila do garaže i polu-plačnim glasom rekla “beba moja”, odmahnula rukom, okrenula se i otišla kući.
Opšta neizvesnost i napetost se osećala u vazduhu!

Svaki deo je valjalo nakon skidanja zasebno uviti u zaštitnu foliju i pažljivo sortirati i odložiti po kutijama do dana kada će sklapanje ili obnova istih doći na red.
Niklovani delovi, gumeni delovi, sedišta, tapaciri, tablice, ukrasni delovi…
Nešto od toga je bilo za bacanje, mnogo toga je valjalo staviti na spisak za kupovinu i traganje.
Napravljen je album sa fotografijama žica u farovima, migavcima, stop svetlima, iza kilometar sata… pre nego što su razmontirani.

Trebalo je posle ovog malog sklopiti bez da se išta zaboravi, preskoči, pogrešno poveže i da taj posao potraje što kraće na opšte zadovoljstvo.

Pomešane su emocije tokom zahvata ovog tipa, to mogu da tvrdim – s jedne strane u meni je raslo ogromno zadovoljstvo zbog toga što se čitav proces konačno započinje kao i uzbuđenje zbog iščekivanja završenog posla; s druge – bilo mi ga je užasno žao tako očerupanog, nikakvog, ogoljenog i samog ostavljenog da čeka ispred garaže dok ga ne pokupi kamion šlep službe i odveze na prvu stanicu na tom dugom putu koji predstoji, kod limara u garažu.

Čips je zapravo bio polu žut-polu zelen.
Neko je, nekada, pola školjke isprskao zelenkastim sprejem, da bi prekrio ko zna šta.
Prethodne radove, oštećenja…
Šolje farova bile su potpuno zarđale, sajtnama je trebalo dosta pažnje, vrata su na nekim mestima imala blaža ulubljenja a farba se ljuštila na više frontova.
Zadnja hauba mu je bila izbušena na nebrojeno mnogo mesta za nebrojeno mnogo različitih okvira za tablice i znak “Zastava 750” a brava nije mogla da se zaključa.

Motor je, nakon doterivanja, pažljivo izvađen, kao i svi ostali delovi, i odložen u ugao garaže da sačeka na dan kada će moći da bude vraćen.
Čips je, tako lagan, stajao na točkićima koji su bili potpuno ukrivo i lagano smo ga gurali jednom rukom kuda smo hteli.
Sedišta su takođe odložena u moju garažu uvijena u foliju, spremna za popravku, zajedno sa tablom, policom, plastikom oko menjača i ručne i zadnjom policom.
Teško je bilo zamisliti neke od tih delova u novom ruhu, kada su izgledali tako kako su izgledali.
Teško je bilo zamisliti i da nema sve te rđe, oljuštene farbe, ponegde oštećenih ratkapni, napukle šoferke…

Takođe, bilo je teško zamisliti da će toliko toga biti tako lako prevideti u samom procesu.
Koliko detalja uopšte može da postoji na tako malom autu?
Mali milion, kako sam naučila kasnije…

Par dana nakon rasturanja, po njega je došao kamion, uz pomoć sajle smo ga po mraku natovarili i ubrzo je nestao iz ulice i vidokruga.
U narednim danima trebalo je da dobijem kompletan spisak delova koje bi trebalo nabaviti… nakon što bude pregledan.
Sa ove tačke gledišta ni sama ne znam kako sam se tako lako upustila u sve to, ne znajući ni sama da li ću i gde ću uspeti da pronađem svaki potreban deo.
Da li zahvaljujući pukoj sreći ili dovoljno temeljnim istraživanjima koja su prethodila tom telefonskom razgovoru, sakupljanju brojeva telefona, sajtova i grupa po internetu, ja sam nakon zapisivanja svega što je bilo potrebno u roku od jednog dana uspela da pronađem sve neophodne delove – i to skoro sve u mom komšiluku.
Za neke je bilo potrebno pričekati malo više, dok ne pristignu iz raznih podruma i garaža iz više različitih delova države – ali dobar deo limarskih delova bio je dostavljen majstoru u roku od par dana.
Sajtne, podsajtne, potpuno nova krila i šolje farova, kao i obe strane poda sa šinama, došli su u paketu.
Za rubove je bilo potrebno malo više se pomučiti – oni ponuđeni (novi iz male privrede) bili su prilično lošeg kvaliteta, tako da je valjalo pronaći originalne, bilo nove – zaturene i zaboravljene negde decenijama ili skinute sa nekog Fiće i stavljene na oglase.
Uspeh je bio pronaći oba u dobrom stanju – po jedan sa dva suprotna kraja Srbije stigli su PostExpressom.

Bilo je fascinantno posmatrati radove dok su tekli.
Auto doveden do neprepoznatljivosti, nakrivljen na jednu stranu ili potpuno podignut od poda, bez enterijera, motora, bilo kakvih detalja, isečenih krila, skinutih sajtni i rubova, delovao je kao projekat koji nikada neće zaličiti na ono što je nekada bio. Pun prašine i sa polu-izduvanim gumama, odavao je ponekad utisak beznadežnog slučaja.

Neverovatno je to koliko naizgled sjajno očuvan auto može kriti začkoljica i “boljki”.
Sa prvih fotografija koje sam načinila u decembru 2016., tek nakon što je Čips došao kod mene, ne bi se moglo zaključiti puno toga – standardni komentari su bili da je jako lep, veoma dobro očuvan, naizgled bez mane – gotovo savršena kupovina.
Bez vidljivih “napada” rđe, većih oštećenja i mana, odavao je utisak “lake” restauracije svakome ko se nije nimalo ili se vrlo malo razumeo u projekte ovakvog tipa, sve dok sa njega nisu počeli da se skidaju slojevi.
Mene je u jednom momentu asocirao na pogačicu, odn. lisnato testo – kad sam videla šta se krilo ispod sajtni i oko rubova i u koliko je slojeva on zapravo raskupusan, bilo mi je prosto neverovatno.

I ono iščekivanje završetka radova postalo je samo još teže.

Srećom, mnogi delovi kao što su vrata, obe haube, prednji i zadnji vezni, krov i slično, bili su dobri i nisu zadavali previše glavobolje.
Doduše, nekada je akumulator držao improvizovani držač koji se nalazio ispod njega, a sastojao se od jedne podebele daske. Sve je to odloženo u najbliži kontejner i “redizajnirano” onako kako treba da bude.

Svojevrsnu satisfakciju predstavljalo mi je zagledanje svih lošijih delova zbog toga što sam znala da će sve to uskoro biti novo i potpuno drugačije.
Imala sam utisak kao da jedan majušni momenat u svemiru vraćam unazad, starajući se o tome da ovaj mališa ne ode u istoriju kao rđava olupina, već da postane legenda koja se vratila u život sa prilikom da sve krene ispočetka, generacijama nakon što je sišla sa proizvodne trake u Kragujevcu.

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top