Do Kragujevca za 80 dana

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Do Kragujevca za 80 dana

Nekad sam se pitala zašto baš svaki, pa i najmanji izazov koji pođemo da rešimo preraste u naučnu fantastiku a rešavanje situacije u kojoj smo se našli postane jedan pravi podvig i sve zajedno se pretvori u priču koja se zatim dugo prepričava.

Odavno se više ne pitam.
Sada samo spremno dočekujem svaki problem koji se sprema da me zvekne onog momenta kad se mi nekuda “ozbiljnije” zaputimo, da nešto “ozbiljnije” obavimo ili kad jednostavno treba samo da se ne izblamiramo pred nekim.

Kao što to obično biva, a zaista potpuno nenamerno, i ovog puta smo se na put uputili na veliki praznik, sadašnji Dan državnosti (oni koji nas prate neko duže vreme znaju da su se sve bitne stvari do sada dešavale na Božić i na Dan državnosti Jugoslavije, pa i sama kupovina dotičnog “automobila”, domaćinski rečeno – kretena), u petak oko 12 sati prepodne.
U rodni mu Kragujevac smo pošli da bi se počelo s otklanjanjem problema koji su se svalili na nejaki motor, a koji su nam otežavali što jednu februarsku turu koju smo vozili, što sprečili jednu za goste iz Amerike, a vožnju generalno činili nepodnošljivom.
Paljenje je odbijalo poslušnost više od svega; lanac se čuo kao da vozim frezu a ne maksimalno doteranog Fiću, krenuli smo stopama Brane Mitrovića što se tiče pucanja i vatre iz auspuha, gasili smo se na svakom semaforu i pešačkom prelazu pri iskakanju vitalnih penzionera pred haubu i generalno je moć motora u vožnji bila na minimumu.

Negde iza Avale kazaljkica za temperaturu vode pala je skoro u crveno.
To mi je ukazalo na veoma veliku verovatnoću otkazivanja mog “sistema za hlađenje” koji se sastojao od grane zaglavljene tako da klapnu drži otvorenu do kraja (gospodin je spontano istopio svoje crevo za vodu od hladnjaka do posudice) pa je tu morao biti prvi pit-stop.
Kao što i posumnjah, grana je negde ispala a pošto nam je polugica za držanje klapne beskorisna, klapna se zatvorila i njemu je bilo vruće. Beše mi žao grane, jer je to ipak bio istorijski komad drveta, onaj koji opisah i u intervjuu za RTS u decembru, a koju su pronašli veoma posvećeni učesnici kolone Zastavinih vozila koji su sa nama putovali za Kragujevac u septembru 2018. na veliki skup povodom desetogodišnjice kluba.
Tako smo nas dvoje završili u žbunju pored puta, tražeći granu odgovarajuče debljine pa je lomili na odgovarajuću dužinu i napravili još jednu za rezervu – eno je ispod suvozačkog sedišta.

Čim smo krenuli dalje, mali se ohladio pa smo u miru mogli da nastavimo vožnju na divnih 13 stepeni.

U Ralji su nas dočekale prve malo ozbiljnije uzbrdice. Mali je počeo da gubi snagu i ja primetih da on ne da ne može u četvrtoj, nego ne može ni u trećoj, pa morasmo u drugoj lagano.
Dok smo se popeli na treću uzbrdicu i izašli na ravno, više nije bilo šanse ni u drugoj.
Auspuh je ozbiljno pukao par puta, neke kokoške su poletele, psi zalajali a ja u retrovizoru videh zgranutost našeg vozača-pratnje i tu gde stadosmo – tu ostadosmo.
Vergla u prazno – paljenje nas je, još jednom, skroz izdalo.

Da bi sve bilo zanimljivije, ni back-up car nije bio najspremniji za novonastalu situaciju jer mu je polomljena kuka i nemamo na šta da zakačimo sajlu ne bi li smo se nekuda odšlepali.
Tako smo došli do scene gde se Cobe valja po svojim patosnicama ispod svog auta i gleda za šta da zakači sajlu kod njega, a ja gledam za šta da je zakačim kod mene. On je došao na ideju da sajlu zakači za svoj auspuh, a meni se od toga digla svaka dlaka na glavi.
No, drugačije ne bi ni bilo toliko zanimljivo, zar ne…?

U tom trenutku, nepunih 5 minuta otkad smo stali, iza nas se parkira beli Reno i iz njega izlazi dečko i nudi pomoć.
Veli – pa poznajem ja njega, gledao sam priloge, čitao sam na internetu.
Pita može li kako da pomogne, i pre nego što se snađoh, kreće da vrti brojeve telefona da proba da nađe prikolicu za prevoz do Kragujevca.
Nedugo zatim, na sred puta staje Mercedes iz kog se javlja vremešni gospodin, koji pita da li može da nam pomogne.
Veli – dajte samo ja to da sredim, evo sad ću ja, nema da bude nikak’i’ problema.
Parkira svoj auto na čelo našeg malog novonastalog “konvoja” i izlazi tražeći od nas alat i sve vreme pričajući sebi u bradu “neće on mene zeznuti, nema da bude problema, sad ćemo mi to…”
Bez da je iko išta stigao i da izusti, on je krenuo da skida jednu po jednu stvar sa motora, da traži ovaj i onaj ključ, klešta i šrafciger, dok je pomoć iz Renoa samo stigao da izusti da je našao prevoz prikolicom za 10.000 dinara i slegao ramenima.
Naš vremešni majstor kao iz nekog filma da je ispao.
Samo sam u jednom momentu čekala da iz auta izvadi neki deo i kaže “a čemu ovo služi? To nije potrebno” i baci u jarak.
Kaže “ja sam majstor prethodni’ pedese’ godina, na ovom sam zaradio svoje prve pare ikad, jao meni nema ništa lepše nego da sad njega popravim”.
Povadi i filter vazduha i komplet paljenje, i, kako se činilo, sve ostalo što mu pade pod ruku, da on to isproverava, da on pronađe uzrok problema. Baš bi njega bilo briga da je tu stao neki Mercedes, kaže, ali ovo… Pa ovo je prava stvar.

Magične reči: Treba pomoć?

Zadržali smo se tu neko vreme, fino pocrneli na suncu, donekle ometali saobraćaj, verglali, dodavali potreban alat po direktivi.
Na kraju je pao dogovor – šlepamo se do radionice gospodina majstora, koja je “4-5 kilometara odatle”.
Pođosmo – zakačeni na ausput nesretnog Citroena. Mislim se, nije daleko, nećemo odvaliti njegov auspuh, nećemo odvaliti moj gibanj, šta bude-biće. Bitno da je lep dan i da se sutra ne radi, je l’. Imamo ceo vikend da stignemo do Kragujevca.

4-5 kilometara odatle se pretvorilo u beskrajnu vožnju – beskrajno uzbrdo.
Posle svake uzbrdice išla je još gora uzbrdica.
Pa još gora.
Auspuh đuska levo-desno, krckamo, škripimo, krećemo se, ja se preznojavam milion puta u minuti, malo hladno, malo toplo. Mrzim da se šlepam više nego išta, a nije da nemam iskustva sa istim, sa svoje troje najmatorije dece.
Još više mrzim da se šlepam ako sam zakačena na nečiji auspuh, a svoj gibanj. I idemo samo i isključivo uzbrdo.

Posle nečega što se činilo kao čitava večnost i 300 pređenih kilometara stigli smo ispred velike radionice sa širom otvorenim ogromnim žutim vratima.
Kako prikladno, mislim se.
Auspuh je ostao čitav, sajlu smo skinuli, svi delovi su nam bili tu. (Osim onih koji su poskidani sa motora i ubačeni u gepek Citroena).
Usput je naišla snajka našeg gospodina majstora, koju je on ushićeno zvao da dođe “da vidi šta ima”.
Rekoh sebi, ako dođemo do upoznavanja familije ovog čoveka, nećemo stiči do Kragujevca ni do sledećeg vikenda. Srećom, to se nije desilo, a majstor je odmah prionuo na posao rastavljanja paljenja i “vraćanja u fabričko stanje”, kako je rekao. Usput je konstatovao da, ko god je nešto radio na ovom paljenju, pojma nema šta radi i ne treba da dira. Nismo mu rekli da je bilo prisutno desetak ljudi i da je svako imao nešto svoje da doda i da je nakon toga zapravo radilo neko vreme 😀
Nikada nisam čula nekoga da toliiko razgovara sa automobilom i njegovim delovima.
I čini mi se da je njegova operacija paljenja nešto najpribližnije operaciji srca što ću ikada videti u životu. Nije se predavao i nije iz ruku ispuštao turpijice, nožiće, lepak i slične prefinjene alate za popravku prefinjenog auta.

U međuvremenu, žutilo je privuklo roj pčela koje su uzaludno zujale okolo, sa nekog skrivenog radio aparata su dopirali umilni zvuci pesme “Božanstvena ženo”, orlovi su kružili iznad livada, neki psi su lajali u daljini a mi smo se lagano krčkali na suncu gledajući šta se zbiva i s nestrpljenjem iščekujući krajnji rezultat silnog napornog posla.
Štelovao je ovo, zatezao ono, očistio svašta nešto, stegao paljenje, posvađao se sa par šrafova, preturio pola garaže i razbacao kojekakve kutije ne bi li našao rezervnu ruku da zameni i u međuvremenu nam se pohvalio đuntom koju čuva “za ne daj bože” jer ponekad servisira 2 Fiće koje niko drugi više neće ni da radi.
Kaže – odbiju ljudi, neće da se zamajavaju, nisu to brzinske pare.
On voli, njemu zabava, zadovoljstvo i avantura.
Nama u nekom momentu više nije bilo nijedno od toga, pošto smo ogladneli, skuvali se, umorili i zapitali da li će se mali ikada pokrenuti ili moramo da zovemo mog teču da nas šlepa do Kragujevca.
Pitah se kako ću objasniti teči gde tačno u Maloj Ivanči se uopšte nalazimo.

Voljena pratnja

Ne znam ni sama koliko je vremena prošlo, dok majstor nije rekao – sedi i pali!
Upalio je na pola ključa.

Majstor narastao kao kvasac – kaže namestio ga je “na fabričko” i niko ništa više da ne dira!
Beše tu još malo čačkanja, zatezanja, proveravanja, i bejasmo spremni da nastavimo put.
On je samo u jednom trenutku seo u auto i rešio da ga odveze na test vožnju, i pre nego što smo mi stigli da zinemo, ubacio je u rikverc, izašao iz garaže i nestao iz vidokruga.
Nije ga bilo, čini se, dobrih desetak minuta. U momentu smo pomislili da se neće ni vratiti.
Međutim, tada se sjurio nizbrdo ka nama sa srećnim izrazom na licu, zakočio i izašao i bukvalno, fizički mene ugurao unutra da ga probam, zatvorio vrata za mnom i naterao me da obrnem krug.
Obrnuh krug i stvarno – sve radi onako kako treba da radi.
Majstor je ponosno insistirao da se slika sa njim za svoj Instagram, i tada nam se konačno predstavio kao Dragan – što se do tada niko nije ni setio da pita.
Kada pitasmo šta smo dužni – nema cenu.

“Auto servis Adrijana tours Mala Ivanča – Niko nece da popravlja Fiću – Majstor Dragan hoće. 40 Godina tradicije”

Put za Kragujevac nastavili smo bez ikakvih problema, i stigli sigurno na svoje odredište oko pola 6 popodne, dočekani čajem i čokoladicama od strane domaćina/majstora “Zastave” koji će se pobrinuti da mu više ništa ne fali.

Čekamo toplo vreme, da nadoknadimo sve dosadne dane tokom zimskog sna, pa da sledeći put njegovoj kući stignemo bez problema!

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top