Auto broj 5 i novi početak

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Auto broj 5 i novi početak

Nije bolest sve što boli – jedna od omiljenih izreka onih koji komentarišu, najčešće, nešto što im je strano, neobično, u najmanju ruku nesvakidašnje.
Ponekad za samu sebe ovo kažem, osvrćući se u šali na broj auta koje imam, na moj odnos sa njima i nešto što je počelo kao hobi a preraslo u nešto mnogo veće.
Kao i na to da mi je najčešće u voznom stanju jedan, eventualno dva, dok sam ostatak ili rasturila ili ih sklapam.
Kao i na to da mi je garaža jedna džinovska gomila delova u kojoj ako bih sakrila telo ne bi ga pronašli ni za 30 godina.

Odavno priča o Čipsu nije samo priča o Čipsu – odavno svi koji prate nejgove avanture znaju da on nije jedina Zastava koju imam i na kojoj radim i neki znaju čime se bavim i na koje načine se trudim da očuvam i promovišem naše automobilsko nasleđe.

Tri Fiće – zašto?
Pojma nemam, zašto prvi, uopšte?
Drugi zato što nisam htela da dozvolim ga iseku na pola i stave u kafić negde tamo u inostranstvu;
Treći zato što sam oduvek želela plavog kontraša i kad sam ga pronašla nije bilo dileme da li ide sa mnom kući.
Zašto Buba?
Ko će ga znati, to mi je prvi auto, lepa, okrugla, srebrna. Izmakao mi TT ispred nosa pa sam našla “utešnu nagradu”, koja, ispostaviće se godinama kasnije, kao da je baš mene čekala.

E, sad…
4 automobila su neko vreme bila dovoljna, reklo bi se zadovoljio se moj instinkt za usvajanjem svakog auta koji izgleda kao da mu treba topli dom.
Međutim!

U maju se jedno jutro razbudim kao vampir pre 7 ujutru i ustanem da pijem kafu.
Na oglasima je iskočio Jugo kabrio, objavljen samo koji minut pre nego što sam ja sela za laptop.
Što bi se reklo, čelendž aksepted.

Ja šta ću, pozovem čoveka sabajle da se dogovorimo kada mogu da pogledam auto.

Na slikama se video potpuno nov krov, i potpuno zapušten, i reklo bi se, jako ružan auto.

Za sve one koji su manje upućeni:
Yugo Cabrio je za 30 godina proizveden u svega 500 primeraka.
Od ove skromne cifre, 25 je uništeno u crash testovima, dok ih je 100 otišlo za Ameriku.
Ostatak je ostao “razbacan” kojekude, dobar broj po otpadima ali ima i onih koje vlasnici čuvaju u garažama i onih koji na oglasima čekaju kupca za 15.000 evra.
Dizajniran od strane Američkih inženjera i za Ameriku, morao je da prođe određene testove i povinuje se određenim pravilima proizvodnje, kao na primer da nema centralnu “prečagu” koja bi narušavala izgled auta.
Uzbudljiva istorija malog auta, za koji neki ljudi kod nas i ne znaju da postoji!

– Istog dana bila sam na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme sa ostatkom konzilijuma sazvanim da se pridruži gledanju auta, i nije nam trebalo dugo da zaključimo da je auto i te kako vredna investicija.

* Pod “vredna” se misli – nije uništen do te mere da se ne može od njega napraviti automobil.

Šta će meni, sem što imam jako veliku potrebu da ga uljudim?
Pa eto, nemam ni jedan kabriolet.

U pitanju je Koral IN, EFI, 2006. godište; mada je izgledao kao da je najmanje 20 godina stajao na ulici.
Srećom limarski potpuno zdrav, sa novim pojedinim delovima, samo je izgledao grozno spolja.

Naime, osim toga što mu je gotovo svaki deo od plastike bio polomljen, sve što je nekada bilo oštećeno, odvaljeno i slomljeno bilo je “sastavljano” raznoraznim šrafovima i – lepljeno silikonom za wc.
Jako velikim količinama silikona, koji se vremenom stvrdnuo i tako ostao da visi posvuda.
Čak su i šrafovi korišćeni za neuspešno spajanje delova lepljeni istim lepkom.

Prednja maska bila je polomljena na par mesta; u enterijeru je slomljen bio donji deo table, centralna konzola, kao i polica.
Donja lajsna ispod šoferke kao da je bila čupana silom, pa je i ona slomljena sa obe strane gde je drže šrafovi. I ona je lepljena silikonom.
Lajsne na vratima “držale” su se takođe osušenim gromuljicama lepka.
Gepek je isto bio naliven silikonom i nije mogao da se zatvori.

Zaključak: Potpuno zapušten auto, sa puno mana ali isto toliko potencijala za novi život.

Uostalom, neka slike govore za sebe:

Na autu su promenjeni zadnji koševi a rađeno je i na rubovima.
Ne bi to bilo to, da nakon zamene celi posao nije samo zamaskiran crvenim sprejem, čija boja nema nikakve veze sa bojom auta.
Makar se odmah moglo videti šta je novo.

Nakon detaljnog čerupanja, usledilo je popravljanje bilo kakvih nepravilnosti, uklanjanje korozije i delova zahvaćenih rđom, zaštita, kao i ravnanje – priprema za foliju.

Od momenta kupovine bilo je jasno da ovaj Jugo više nikada neće “biti” Koral In – već je započeta njegova transformacija u GVX-a.
Sve slomljene plastike završile su u prvom kontejneru; branici su otišli preko oglasa, sve plastike koje ostaju poskidane su da bi bile očišćene i ofarbane.
Najveća prednost ovog auta je u tome što je kompletan – ima sve one bitne sitne delove koji se više nigde ne mogu pronaći ukoliko su izgubljeni ili uništeni.

Preko oglasa i sa otpada nabavljeni su branici i komplet gvx plastike; korejska tabla, nove štopaljke (da, na ovom autu su čak i štopaljke bile polomljene kompletno, od plastika do sijalica koje su bile odvojene od grla kao i šrafovi koji su sve to trebali da drže zajedno), novi prednji tapaciri, centralna konzola, prekidači, amerika farovi i srebrni okviri, srebrna maska, podizači prozora koji su takođe bili van funkcije…
Tako se moja garaža pretvorila u još veću gomilu delova.

Branici i plastike koje sam kupila izgledali su kao da su stajali u štali desetak godina, besno su me iz ćoškova gledali paukovi koji su živeli tu ko zna koliko dugo a bilo je tu i par kilograma blata.
Nakon pranja i ribanja četkom i sapunom, iz svega su izronile praktično nove plastike, bez ijednog oštećenja.

S druge strane, korejska tabla sa svim prekidačima i instalacijama stigla je potpuno nova, skinuta sa havarisanog Jugića rasturenog u delove.
Biće ofarbana u crno zajedno sa svim ostalim plastikama, pre montaže.

Jedna od najzadovoljavajućih stvari mi je skidanje starih i polomljenih delova sa auta i stavljanje novih.
Samo, taj proces između je toliko haotičan da se nekada čini da se vrtim u mestu premeštajući delove s jednog mesta na drugo pa sa drugog na treće i tako u krug.
Ponekad imam poriv da sve kolektivno samo odnesem do najbliže deponije i izvrnem u đubre.
Kao na primer, točkove na kojima se Jugić trenutno nalazi.

Felne su bolne za gledati ih, tako da je dobio novi set ATS-ki koje su poslate u Kragujevac na peskiranje i zatim će ići na farbanje.
Dobio je i nove gume koje će obuti kad za to dođe vreme.

Obzirom na to da je ovo postao moj prvi “službeni” auto, nije bilo puno dileme oko toga koje će boje biti folija.
Našla sam najluđu moguću rolnu u prodavnici i kupila je. Da se slaže uz moju New Retro Wave Instagram galeriju, razume se.

Rezultat će svakako biti unikatni kabrio, koji će savršeno predstavljati ture koje vozimo i stil koji volimo.

Može se reći da je jedan Kabrio spasen od propadanja i zaborava, i ovo je na kraju krajeva uvek najveća satisfakcija koju imam pri kupovini i sređivanju kola.

Još uvek nismo ni blizu da završimo sve što je zamišljeno ali su rezultati već evidentni i jasno je da ovo više nije onaj isti auto koji sam kupila i da će mi postati novi omiljeni objekat slikanja.

Nestrpljenje raste da ga vidim kompletnog i predstavim na nekom od skupova i tura, ali do sledećeg unosa na blogu, radi se lagano i posvećeno.
Do tada, ovoliko!

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top