Magija drugarstva ili “Postoji li Deda Mraz”

UncategorizedNo Comments

You Are Here:Magija drugarstva ili “Postoji li Deda Mraz”

Svake godine, otkad se slavi taj magični prelaz iz jedne u drugu brojku i to što se planeta obrnula oko sunca, smatra se da je važno doneti životne odluke, da je važno obradovati bližnje, i ono što naša generacija pogotovo primećuje iz godine u godinu sve više – da je bitno proslaviti što glasnije, glamuroznije, skuplje, ekskluzivnije.

Diskusije su brojne, od toga da li poklone treba da nam donosi Deda Mraz ili Sveti Nikola, odnosno Božić Bata, do toga kako je Deda Mraz kao takav – produkt kompanije Coca Cola i čista reklama;
Od toga da li se početak nove godine slavi 31. decembra ili 13. januara…
Svako ima neku svoju verziju ovih priča i svako se, naizgled, drži svoje kao pijan plota.

Negde u vrtlog tih, za ovu priču bespotrebnih prepiranja ulazimo i mi, sa našim – da je Zastava valjala, ne bi je ugasili; Jugo je najgori auto ikada; da imaju više para, vozili bi nešto drugo, a ne te krševe

Sve ove gore navedene diskusije, negodovanja i neslaganja imaju nešto zajedničko u ovoj našoj novogodišnjoj bajci:
Nije ih bilo.

Veče 29. decembra donelo je Beogradu iskru radosti kakve se sećamo iz detinjstva – onu iskru koju imaju deca u oku kada se probude izjutra i vide poklone ispod jelke, kada im dođe njihov deka maskiran kao Deda Mraz i u kuću unese miris zime i strese sneg sa čizama u hodniku pa baba viče na njega;
Onu iskru kada dobiju nove igračke, kada za Božić treba da idu oko kuće i pijuču i bacaju kukuruz, kada jedva čekaju ponoć da dočekaju Novu kao veliki, kada puste kasetu Mandinih dečijih pesama ili hora Kolibri pa naprave sopstvenu žurku…

Nekome su to bili momenti koje su provodili na krkačama svog tate koji ih je vodio na novogodišnju predstavu, nekome kada dobiju Segu i kertridž sa 999 igrica pa smišljaju koje će drugare prvo pozvati da igraju, nekome kada im prvi put bude dozvoljeno da sami drže prskalice i vatromet…

Meni su to bili momenti kada mama konačno dođe kasno s drugog posla koji je morala da radi da ja ne bih imala pojma koliko su teške bile devedesete i koliko je teško biti samohrani roditelj;
Neko drugi je provodio praznike sa bakama i dekama jer nije imao roditelje, a neko, kao deca za koju smo mi rešili da im damo tu iskru, provodili su, i i dalje provode praznike bez ikog svog, radujući se onome što imaju i priželjkujući stvari koje mi ne bismo mogli ni da zamislimo.

Ono što je zajedničko nama – velikoj deci, i našim roditeljima i svim klincima ovog sveta, jeste upravo ta iskra koje se rado sećamo, koju bismo voleli da povratimo jer smo je možda izgubili negde usput ili zaboravili kako izgleda imati taj osećaj iskrene i čiste radosti bez ikakvih prevelikih očekivanja.

U Beogradu su se, tog 29. decembra, skupili ljudi sa zajedničkom misijom da obraduju druge.

Ideja kao takva, koja je rasla u mojoj glavi i prerasla u želju a zatim i u pravu organizaciju, nije bila ni 5% toliko uzbudljiva koliko je čitav događaj na kraju ispao.
Jer, ideja i želja su jedno, organizacija i logistika sasvim drugo – čista matematika, nacrti, planiranje, u svrhu ostvarenja unutrašnjeg poriva za radošću;
Ono što je učinilo ovu noć zauvek nezaboravnom jesu ljudi koji su se odazvali, i ne samo odazvali – ljudi koji su premašili sva moguća očekivanja, iznenadili na sve moguće načine, dali svoj doprinos svemu ne samo svojim prisustvom, već donošenjem svog entuzijazma, davanjem lične note svemu što su uradili i doniranjem svog srca i onoga što vole.

Skup radosti sastojao se od 15 okićenih Zastavinih automobila, naših voljenih ljubimaca, koje su na najkreativnije načine ukrašavali njihovi vlasnici i njihova deca, prijatelji i komšije;
Neko je napravio kutiju za donacije, neko je spremio paketiće, neko je napravio jedinstvene ukrase za svoj auto.
Neko se odrekao sopstvenog poklona za praznike, neko je pozvao sve ljude koje poznaje da dođu, neko je fotografisao, neko je snimao…
A svi su zajedno poslali snažnu poruku i preneli na druge zarazu poklanjanja drugima i nesebičnosti i humanosti onda kada bi ona i trebala da se proslavlja.

Želeli smo da vidimo koliko paketića može da stane u i na naše malene ljubimce sa velikom dušom.
Neki su već u prvih pola sata bili zatrpani slatkim paketićima, garderobom, igračkama…
Neki su bili puni iznutra.
Ali ono najbitnije, svi mi smo bili puni uzbuđenja što smo uspeli da napravimo tako nešto.

Svi su se podjednako smrzavali na minusu te večeri.
Stajali su u grupicama, smejali se, pričali, slikali…
Mladen je napravio domaću pitu sa sirom, mi smo doneli deset vrsta slatkiša, muzike nije manjkalo.
Nosevi su bili crveni a prsti ukočeni, ali ja ne pamtim kada je meni oko srca bilo toliko toplo.
Prodefilovali smo gradom svi zajedno, u najsvečanijoj koloni koja se može zamisliti, i uspeli smo da izmamimo toliko osmeha i uzvika na ulicama grada, da smatram da smo svoju misiju u potpunosti ispunili.
Ljudi su skakali, mahali, slikali i dovikivali, aplaudirali i dizali pesnice u vis, kao da i jesu videli pravog pravcatog Deda Mraza kako leti svojim sankama sa irvasima.
Na trenutak smo u svakome probudili nešto – da li neka zaboravljena sećanja, da li radost praznika ili jednostavno osećaj privrženosti koji mnogi imaju kada ugledaju neki od dobro poznatih automobila.

Rezultat ove zajedničke akcije, truda i velikog doprinosa svake osobe koja je prisustvovala našem događaju te večeri jeste više od 85 sakupljenih paketa i novčana donacija uplaćena Institutu u Zvečanskoj.
Paketići su stigli do onih kojima su namenjeni na Srpsku Novu godinu, 13. januara, i našli su svoje mesto ispod najrazličitijih jelki na svakom spratu zgrade u Zvečanskoj.
Naša misija bila je da nijedno dete ne ostane bez svog paketića; toj misiji smo doprineli na najbolji način koji znamo.

Svi oni koji su došli i vozili i ukrašavali svoje automobile, svi oni koji su došli sa svojim prijateljima, ljubimcima, decom i roditeljima i svi oni koji su se potrudili da se za našu prvu akciju ovog tipa pročuje, održali su veliku lekciju humanosti, saosećanja i nesebičnosti i na najbolji mogući način započeli ovu 2020. godinu.

Želja nam je bila da praznici ponovo dobiju smisao;
Da pokažemo da ne mora baš sve biti VIP, da ne treba baš za sve ulaznica i rezervacija, da ne mora sve megalomanski i da nije pod moranje biti euforičan bez razloga samo jer je kraj godine.
Ako vam fali ta iskra, potražite je;
Okružite se ljudima koji će vam pomoći da je pronađete, uradite nešto lepo za nekoga drugog bez očekivanja ičega zauzvrat, poklonite nešto od srca, ne zbog etikete.

Naši mali krševi bili su na visini zadatka i ovog puta, a to je nešto što novac ne može da kupi niti novi automobil može zameniti.
Moj Deka Mraz dugo već nije sa mnom, ali da jeste, sigurno bi se i on ponovo maskirao i došao da uveseljava klince, najponosniji na svetu što porodica i dalje ima Fiću i što on nekome i danas znači više nego što bi neko nekada mogao da zamisli.

Uz ozbiljnu nameru da ovo preraste u tradiciju, obećavamo da se vidimo i za novu 2021.!

Hvala

Bobi,
Mladenu,
Nevenu,
Daliboru,
Nikoli,
Milošu,
Luki,
Dragančetu,
Marku,
Stefanu,
Posketu,
Duletu,
Tomi,
Staši,
Vanji,
Banetu,
Staši,
Sanji,
Nikoli,
Urošu,
Đoletu,
Stefanu

I svima koji su nas posetili u nekom momentu našeg druženja.

Video akcije

About the author:

Čipsov fotograf, bloger, perač, finansijer i mama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Top